7aug2019 Brebevnica i Mazgoš

Odavno nisam bio u Zabrđu. U želji da se što bolje pripremim za buduće naporne relacije, obišao sam dva lepa dimitrovgradska sela u samom graničnom području, posetio jedan manje poznati manastir, napušteni rudnik, obnovljenu crkvu i predivno vrelo. O ovim mestima sam već pisao u svojoj knjizi.

U okviru šireg regionalnog prostora Pirota postoje manje predeone celine sa posebnim istorijsko-geografskim nazivima. Jedna od njih je Zabrđe, kraj između dimitrovgradskog Ponišavlja i planine Vidlič.

Centar Zabrđa je selo Smilovci. Glavna raskrsnica u selu udaljena je oko 12 km od centra Dimitrovgrada i oko 37 km od Pirota. Ovde se treba snaći u pravoj ,,šumi'' putokaza i skrenuti desno:

Nova raskrsnica se nalazi na tačno 2 km od prethodno opisanog mesta. Tu, pored Protopopinske česme, odvaja se put za obližnje selo Protopopinci, a malo dalje put za Brebevnicu i Mazgoš vodi desno od puta za Mojince i dimitrovgradski Gornji Visok. Treba slediti putokaze i nemoguće je pogrešiti:

U blizini ove raskrsnice nalazi se i izvorište Zabrdske ili Protopopinske reke:

Put dalje prati tok ove reke. Prolazi se ispod samog sela Protopopinci, pored njegove crkve posvećene Svetom Đorđu i pored nekoliko vikendica sa predivnim okruženjem. Kako nekoliko godina nisam prolazio ovim putem, sada sam bio prijatno iznenađen - do odvajanja puteva za Brebevnicu i Mazgoš, na nepuna 3 km od Protopopinske česme, kolovoz je asfaltiran. Ranije je to bio prašnjav makadamski put.

Zanimljivo je da Zabrdska ili Protopopinska reka teče, poput Visočice i Nišave u pograničnom području, pravcem istok-zapad, ali u suprotnom smeru u odnosu na ove dve reke - ka Bugarskoj. Na teritoriju Bugarske ulazi kod sela Staninci (ili Stanjanci) i nekoliko kilometara dalje se uliva u Nišavu, kod sela Vrdolovci.

Raskrsnica puteva za Brebevnicu i Mazgoš udaljena je od Pirota oko 41.5 km. Najpre sam krenuo ka Brebevnici i ubrzo naišao na mostić preko Zabrdske reke. U ovom delu godine, rečica je vrlo mala i gotovo neprimetna:

Do prvih kuća u Brebevnici ima svega nekoliko stotina metara, a do centra sela se stiže za desetak minuta. U pozadini se pruža lep pogled na venac planine Vidlič:

U Brebevnici je na popisu 2011. godine registrovano 25 stanovnika, a 1948. ih je bilo 413. Deli sudbinu većine dimitrovgradskih sela. Prvi put sam je posetio u proleće 2001. Nalazi se na oko 700 m nadmorske visine.

Na raskrsnici u centru sela skrenuo sam desno i krenuo uzbrdo, putem za Manastir Sveti Dimitar. Ovde nema putokaza:

Po izlasku iz sela put vodi preko polja u pravcu blagog vrha Magura (812 m). Ovo je ,,brisani prostor''. Kada sam njime prvi put prolazio, u sasvim drugim vremenskim uslovima, 21. decembra 2014, veliku prepreku mom kretanju predstavljao je jak vetar koji je duvao iz pravca Bugarske. Tada je put bio veoma blatnjav, a sada sam se uverio da blata ima i usred leta:

Levo od puta, na vrhu brda, nalazi se osmatračnica (mislim da je bugarska), što upozorava da je srpsko-bugarska granica odavde na udaljenosti od svega jednog kilometra:

Kreće uspon do prevoja koji se nalazi u podnožju Magure. Sa njega se pruža još lepši pogled na Vidlič, sela Brebevnicu i Mojince, kao i na rudnik uglja u Bugarskoj:

Sa druge strane prevoja puca pogled na jug, u pravcu dimitrovgradskih sela Bačeva i Radejne i Lipinskog polja u Bugarskoj. U daljini je moguće videti planine Greben i Ruj:

U decembru 2014. sam ovde napravio grešku i produžio putem dalje, ušavši u samu pograničnu zonu. Skretanje za Manastir Sveti Dimitar nalazi se neposredno ispod prevoja, neugledno je i neobeleženo. Manastir se nalazi u obližnjoj šumici, nekih 500 m od prevoja, ali je dobro ,,sakriven'' i nije ga moguće uočiti iz daljine:

Pored manastira posvećenog svecu koga slavi i moja porodica - Svetom Dimitriju, bio sam nakon 40 minuta hoda od odvajanja za Brebevnicu, gde sam ostavio auto. U svojoj knjizi sam naglasio da odlazak do njega može da predstavlja prijatnu šetnju svakom zaljubljeniku u prirodu.

Prema knjizi ,,Vera i kamen - crkve i manastiri'' (Dimitrovgrad, 2018), grupe autora među kojima je i moj prijatelj Cvetko Ivanov iz Dimitrovgrada, nema tačnih podataka kada je sagrađen, ali na osnovu niza indirektnih podataka se smatra da je postojao sredinom XIX veka. Kao i prilikom mog prvog dolaska, bio je zaključan pa nisam mogao da uđem i razgledam ikone.

Iznad manastirske crkve je lep zvonik sa zvonom izlivenim u Plovdivu 1872. godine:

Tu je i konak za koji je interesatno istaknuti da je posle Drugog svetskog rata služio kao pogranična karaula:

Manastir je nekoliko puta obnavljan, na inicijativu meštana Brebevnice - poslednji put 2006. i par godina kasnije.

Ono što nije dobro, a šta sam primetio obilaskom manastirske crkve, jeste oštećenje na njenom krovu, verovatno kao posledica skorašnjeg nevremena. U prilog tome i činjenica da sam u blizini manastira video još nekoliko izlomljenih stabala. Ukoliko neko, ko prati ovaj blog, može da pomogne, molim ga da obavesti nadležne, kako bi se sanirala šteta pre nastupajuće zime!

U neposrednoj blizini manastira nalazi se vrelo čija voda u pojedinim delovima godine formira jezerce. Višak vode se sliva u pravcu Lipinskog polja u Bugarskoj. Ovog puta nisam proveravao u kakvom se stanju nalazi, a evo kako je to izgledalo krajem 2014:

Vratio sam se istim putem u Brebevnicu. U centru sela sam skrenuo desno i obišao obližnju česmu. Potiče iz 1898. godine, a obnavljana je 1934. i poslednji put 2018:

Sa platoa ispred česme pruža se pogled na centar sela. Ja u njemu nisam praktično sreo nikoga kome bi prijavio oštećenje na krovu manastirske crkve.

Vratio sam se do mesta na kome sam ostavio automobil. Krenuo sam putem za Mazgoš koji se nalazi par kilometara severno od Brebevnice. Rastojanje od raskrsnice do ovog sela je nešto veće od onog do Brebevnice, ali se i ovde stiže za desetak minuta hoda. Sa puta za Mazgoš lepo se vide krajnji vrhovi planine Vidlič u Bugarskoj - Gradište i Zdravčenica, oba visine 1088 m. Prolazi se i između dalekovodnih stubova (to je isti onaj dalekovod koji vodi preko Tepoša):

Na ulazu u selo skrenuo sam desno, u nameri da posetim jedno interesantno mesto. U pitanju je napušteni površinski rudnik lignita, svojevremeno prvi privatni rudnik u Srbiji. Do njega ima svega pet minuta hoda. Usput se prelazi most na Mazgoškom potoku:

Pre nekih petnaestak godina priča o rudniku uglja kraj Mazgoša izgledala je veoma idilično i perspektivno. Pročitajte tekst sa sajta ,,Večernjih novosti'' od 1. avgusta 2003. (,,Crno blago ispod međe'', autor V. Ćirić):

Na srpsko-bugarskoj granici, u kopu ,,Mazgoš'', uspešno radi prvi i jedini privatni rudnik u našoj zemlji. Naše i bugarske kamarate u selu Mazgoš, na nekih 18 kilometara severoistočno od Dimitrovgrada, deli samo zamišljena linija granice, kojom s vremena na vreme, prošetaju vojne graničarske partole, a povezuje ih veliko nalazište lignita, koje ne zna za granicu i pruža se, baš ispod te zamišljene linije. Na bugarskoj strani, vredno radi oko 600 rudara u kopu Staninci, a na našoj ih je tridesetak. Međutim, Bugari su svoje rezerve u proteklih pola veka već iscrpli, a naši su pre nekoliko godina tek počeli.

Jedan od suvlasnika, Staniša Jovanović, inače Nišlija, kaže da kod nas ima rezervi za pola veka sasvim solidne eksploatacije. Ako se kop modernizuje, kopanje će trajati kraće, ali svejedno uglja ima na pretek:

,,Nedavno smo dobili dozvolu za trajnu eksploataciju. Na kopu gde se sada nalazimo, rezerve su procenjene na najmanje 100000 tona. S obzirom na to da je ovo površinski kop, prošle godina nas je umnogome omela neprekidna kiša tokom cele sezone. Ovoga puta, bar se tako nadamo, biće bolje. U sledećih dvadesetak dana, skinućemo jalovinu, a zatim ćemo početi isporuku za tržište. Radi se bukvalno od jutra do sutra, kako bi se udovoljilo kupcima. Trenutno je zaposleno tridesetak radnika, mahom na teškim mašinama. To, međutim, nije dovoljno. Moraćemo da krenemo sa radom i u trećoj smeni, kako bi smo montirali drobilice i transportne trake za novu separaciju'' - kaže Jovanović.

Upravnik kopa, inženjer Miloš Kućarević, koga je sudbina sa Belaćevca na Kosovu, gde je proveo petnaestak godina, dovela na bugarsku granicu, dodaje da će biti dovoljno uglja za široku potrošnju, ali i za industriju, odnosno termoelektrane. Njega posebno raduje, što je među tridesetak radnika i nekoliko mlađih ljudi iz obližnjih sela. Oni su našli posao, što bi se reklo, kraj kućnog praga, što znači da će ostati ovde, a to je dobro za sve. Kaže da su golobradi kamarati poslušni i da brzo uče.

Rezerve uglja utvrđene su i na nekoliko kilometara od ovog kopa, nedaleko od Mazgoša. Sa eksploatacijom na tim poljima će se krenuti, kada se okonča posao na već otvorenom kopu. Teške mašine bruje neprekidno, sedam dana u nedelji. Pauze su samo dok se tankira gorivo i za ručak, ali se ljudi ne žale na primanja. Jedini problem je trenutni zastoj oko utovara na železničkoj stanici u Dimitrovgradu, gde je zbog rekonstrukcije pruge, porušena utovarna rampa. Najveći kupci lignita iz ovog rudnika su sindikati, razne ustanove i penzionerske organizacije iz Beograda i Vojvodine.

Nažalost, iz današnje perspektive čovek prosto ne može da poveruje da je gornja priča nekada bila aktuelna. Sada, o tome da je na ovom mestu ne tako davno radio površinski rudnik uglja, samo podsećaju zarđali ostaci mehanizacije i neosporna činjenica da je na pojedinim mestima zemlja stvarno crna - od fine ugljene prašine:

Sličnu sliku sam zatekao i u proleće 2012, kada sam prvi put bio na ovom mestu. Inače, kop na bugarskoj strani, samo kilometar dalje, odavno je aktivan. Za njega je vezana i jedna zanimljivost. Naime, šezdesetih godina prošlog veka nad ovim krajem se sručila prava provala oblaka, tako da je voda poplavila kopove, odnela velike količine ugljene prašine i tako zatrovala sliv reke Nišave, uništavajući gotovo sav riblji fond u reci. U to vreme su meštani svih sela nizvodno od ovog rejona hvatali ošamućenu i zatrovanu ribu u velikim količinama. Od tada se riblji fond u Nišavi nikad nije vratio na prethodno stanje.

Nakon ovih tužnih slika i priča, vratio sam se u selo. Prolazio sam pored dugih kamenih ograda, karakterističnih za ovaj kraj:

Mazgoš je, za razliku od Brebevnice, bogat vodom. Kroz selo protiče Mazgoški potok na kome je nekada radilo nekoliko vodenica. Neke od vada su i dalje aktivne. Prošao sam pored stare seoske česme, na kojoj je bilo teško razabrati godinu izgradnje (1890), a nedaleko od nje se nalazi i privatni pastrmski ribnjak:

Krenuo sam ka gornjem delu sela, putem koji vodi uz potok. Cilj je bio da obiđem Crkvu Svetog Georgija i Mazgoško vrelo, izvorište potoka. U centru sela treba produžiti stazom uz sami potok:

Brzo se stiže do crkve koja je sagrađena nedavno na mestu zvanom Crkvište, za koje se pretpostavlja da je na njemu ranije postojala crkva (,,Vera i kamen - crkve i manastiri'', Dimitrovgrad 2018):


Izgradnja ovog lepog hrama je započela 2008. godine, a 2010. građevinski radovi su završeni. Započelo je unutrašnje uređenje crkve, a zanimljivo je da je Direkcija za vere Republike Bugarske darovala hramu lep ikonostas sa ikonama, koji su postavljeni 2012:

Iza same crkve je obročni krst (posvećen Svetom Gerogiju ili Svetom Đorđu) iz 1795. godine:

Samo stotinak metara od crkve nalazi se jedno od najlepših i meni najdražih vrela u pirotskom kraju - Mazgoško vrelo. Opčinilo me svojom lepotom u decembru 2014, a sada sam se uverio da je izdašno i leti. Koristi se za vodosnabdevanje sela:

Evo još par slika nastalih u povratku kroz lepo selo Mazgoš koje, nakon neuspešne priče sa eksploatacijom uglja, čeka neku novu šansu za svoju revitalizaciju (2011 - 30 stanovnika, 1948 - 525):

Trajanje relacije: oko 5h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: sela na samoj granici sa Bugarskom u čijoj se okolini nalazi nekoliko veoma zanimljivih mesta

Rizici: blato (u zavisnosti od doba godine), put od Brebevnice do Manastira Sveti Dimitar nije obeležen, kretanje u pograničnoj zoni

Komentari

Novi komentar