14apr2020 Radosin i Rakov Dol (opština Babušnica)

Ovo su sela u južnom delu babušničke opštine u kojima je u drugoj polovini XX veka došlo do izrazite depopulacije i koja su praktično dovedena do granice nestajanja. Istovremeno, to su sela u Pirotskom upravnom okrugu do kojih je, uz obližnju Crvenu Jabuku, najteže doći. Ja sam se u to uverio još 14. novembra 2015, a ovog puta i moj drug i kolega Milan.

Kad pogleda kartu kraja, svako će za dolazak do sela Radosin i Rakov Dol izabrati put iz Ljuberađe, preko Berduja i Leskovice. Međutim, ovaj put je u lošem stanju. Uspon od Ljuberađe ka Berduju je vrlo naporan, a rastojanje je isuviše veliko za prelaženje pešice - preko 20 km. 

I ja sam četiri i po godine ranije dobro znao da se do ovih sela teško dolazi. Zbog toga sam i odlazak u ovaj zabačeni kraj neprestano odlagao. Kada sam u februaru 2015. posetio Crvenu Jabuku, putem preko Svođa i uz dolinu reke Tegošnice, shvatio sam da su iz tog pravca Radosin i Rakov Dol mnogo pristupačniji. Tako se moja poseta ovim udaljenim selima desila novembra iste godine i to su bila sela u opštini Babušnica koja sam najkasnije posetio.

Do mesta gde je trebalo da Milan i ja ostavimo automobil i krenemo peške, bilo je potrebno tačno sat i po vremena. Uzput smo prošli Babušnicu, Ljuberađu, Grnčar, Modru Stenu i na raskrsnici u vlasotinačkom selu Svođe skrenuli levo, na put koji vodi za Crnu Travu i Vlasinsko jezero:

Malo dalje zastali smo na velikom mostu na reci Lužnici. Sa ovog mesta smo posmatrali ušće ove reke u Vlasinu:

Svođe je naselje u opštini Vlasotince u Jablaničkom okrugu. Od Pirota je udaljeno oko 46 km. Prema popisu iz 2002. u selu je bilo 433 stanovnika, dok je 1948. taj broj iznosio 1348. Po legendi, Svođe je naziv dobilo po ,,svođenju'' dve reke - u njemu se reka Lužnica uliva u Vlasinu, ili po ,,svođenju'' dva puta - jednog iz pravca Vlasinskog jezera i Crne Trave i drugog koji iz pravca Vlasotinca vodi prema Babušnici i Pirotu.

Stanovnici Svođa su se naselili iz više pravaca: sa Kosova, Kopaonika i Vlasine, iz Makedonije, Znepolja i Crne Gore. Prosecanjem puteva nakon odlaska Turaka iz ovih krajeva, Svođe postaje centar ekonomskog i društvenog života za sva okolna sela ovog dela Gornjeg Povlasinja. Nekada predratna opština Vlasotinačkog sreza, Svođe se može podičiti mnogo čime, a najviše zanatstvom i obrazovanjem. U vreme vladavine Turaka u selu je bilo mnogo zanatlija: terzija, krojača, kovača. U vremenu od 1945. do 70-ih godina XX veka Svođe je bilo centar opančarskog, krojačkog, limarskog, stolarskog, kovačkog, pekarskog, anteriskog i drugih zanata. Svođe je bilo prepoznatljivo i po ciglarskim majstorima koji su odlazili u pečalbu čak u Rumuniju, kao i po uspešnim preduzimačima. Pored trgovine i zanata Svođani su se bavili i vodeničarstvom. U njihove vodenice dolazili su ljudi sa svih strana. Danas više nema ni vodenica ni vodeničara...

Nakon Drugog svetskog rata u selu je formirana zemljoradnička zadruga koja je postojala do 80-ih godina prošlog veka, otvorena je ambulanta, dovršena osmogodišnja škola, izvršena elektrifikacija sela, izgrađena pošta, otvorena narodna čitaonica, prodavnice, privatne pekare i poslastičarnice. Ali, najava nikad izgrađenog akumulacionog jezera na reci Vlasini, između sela Gornji Orah i Boljare, naterala je mnoge ljude da napuste ovo selo.

Nakon prolaska kroz Svođe, nekada bogato i ugledno selo, nastavili smo putem ka Crnoj Travi i Vlasinskom jezeru. Prošli smo selo Gornji Orah i došli u Tegošnicu, gde se istoimena reka uliva u Vlasinu i gde se put za Dobroviš, Radosin, Rakov Dol i Crvenu Jabuku odvaja od glavnog puta:

Prestaje asfalt i put nadalje vodi dolinom reke Tegošnice u pravcu istoka. Tvrd je i nasipan za potrebe kamenoloma ,,Rakov Dol''. Susret sa kamionom koji prevozi materijal iz ovog kamenoloma izgleda ovako:

Prošli smo skretanje za Dobroviš, poslednje vlasotinačko selo u ovom kraju, i ponovo se našli na teritoriji opštine Babušnica. Skretanje za Radosin je neugledno i neobeleženo, a nalazi se na približno 10 km od skretanja u Tegošnici, tj. oko 6 km pre ulaza u selo Crvenu Jabuku:

Ovo mesto je od Pirota udaljeno oko 62 km i nalazi se na oko 555 m nadmorske visine. Na brzinu smo izračunali da smo za isto vreme iz Pirota mogli da stignemo do recimo Kruševca ili Jagodine. Nadalje ne mogu ići automobili, a pošto je uspon izuzetno jak i konstantan, ne verujem da se neko usuđuje da ovde prolazi terenskim vozilom:

Posle dvadesetak minuta, ili pređenih 1.5 km, ulazimo u selo Radosin (do 2008. godine Radosinj). Nalazi se na obroncima jedne duboke doline. S druge strane iste doline je selo Rakov Dol, krajnji cilj naše relacije. Zbog neprohodnosti doline, nepun kilometar vazdušne udaljenosti između dva sela pretvara se u skoro 6 km obilaznog puta.

Na mestu koje je verovatno nekada predstavljalo centar sela Radosin, nalaze se dva spomenika. Veći je posvećen meštanima sela nastradalim u ratovima u prošlom veku, a manji narodnom heroju Sinadinu Milenoviću koji je ovde poginuo:

Poučen iskustvom od svog prvog dolaska u Radosin, u jesen 2015, od spomenika idemo putem naviše i dolazimo do gornjeg dela sela. Za razliku od kuća u dnu doline, koje su mahom napuštene i prekrivene vegetacijom, ovaj deo sela je u boljem stanju i ima života. Čak smo uspeli da vidimo i jednu porodicu koja je u bašti ispred svoje kuće sadila krompir. Bilo nam je jasno da se ovde izuzetno teško živi.

Nešto dalje izlazimo na proplanak sa koga se pruža lep pogled na dolinu u kojoj se nalaze Radosin i Rakov Dol, a na suprotnu stranu, prema jugu i zapadu na planinu Ostrozub, dolinu Tegošnice, susedno selo Dobroviš i markantno kupasto brdo Crtavo iznad Modre Stene:

Posle 55 minuta hoda od mesta u dolini Tegošnice gde smo ostavili automobil, Milan i ja dolazimo do važne raskrsnice lokalnih puteva, koja se nalazi na oko 890 m nadmorske visine. Levo se ide za Leskovicu, Berduj i Ljuberađu i to je najkraća veza ovog kraja sa svojim opštinskim centrom u Babušnici, a desno se produžava za Rakov Dol i Crvenu Jabuku. Po mojoj proceni, od ovog mesta do Ljuberađe ima oko 15 km.

Do Rakov Dola ima još oko 5 km. Put sada ide drugom stranom doline Male reke, koju smo mogli da posmatramo iz Radosina u pravcu severa. Prolazi podnožjem planine Talambas. Deonica prati konture ove planine i zavlači se u duboke dolove urezane u njene južne padine. Na nekoliko mesta sa Talambasa se spuštaju potočići, a dolina prema Radosinu izgleda teško prohodna.

Nama je bilo zanimljivo da posmatramo selo Radosin i kraj u kome smo bili samo sat vremena ranije, sada sa druge strane doline:

Kvalitet puta je sasvim dobar, ali je bilo jasno da se njime veoma retko ide. Neposredno pre nego što se spusti u sam Rakov Dol, on prolazi pored crkve posvećene Svetim apostolima Petru i Pavlu:

Crkva se nalazi na mestu stare bogomolje, podignute još u XIV veku od strane Konstantina Dejanovića, najmlađeg sina Dejana i Teodore, sestre cara Dušana. Rušena je od strane Turaka nekoliko puta, najviše zbog hajduka i njihovog harambaše Velička. U to vreme se smatralo da ovo mesto ima isceliteljske moći pa je crkvica uvek obnavljana. Posle Drugog svetskog rata bila je zapuštena i prepuštena propadanju. Čak su i slike sa ikonostasa i ikone bile pokradene 1996. godine, ali su srećom pronađene i vraćene. Zahvaljujući prilozima Rakovdolaca, crkva je nedavno obnovljena. Posetili smo njenu unutrašnjost:

Odmah iza crkvice je skretanje za Rakov Dol. Tako smo se posle avanture od puna dva sata Milan i ja našli u ovom udaljenom i krajnje zabačenom selu babušničke opštine. Od Babušnice je udaljeno oko 28 km.

Centar sela izgleda veoma lepo:

Tu je veliki spomenik, posvećen palim borcima u ratovima u XX veku. Po dimenzijama ne zaostaje za spomenikom u susednoj Crvenoj Jabuci, a sigurno je jedan od najočuvanijih i najlepših u selima pirotskog kraja. Podignut je jula 1981. godine i interesantno je da je za seosku slavu svojevremeno uzet upravo datum njegovog otkrivanja - 6. jul. 

Ispred spomenika je česma, a tu je i stara seoska škola sa prelepim dvorištem, odavno napuštena i bez đaka. Zbog zabačenosti sela Rakov Dol, učitelji su u njega oduvek nerado dolazili. Iz tog razloga je selo dobilo svoju školu tek 1909. godine, za razliku od obližnje Crvene Jabuke gde je osnovna škola otvorena još 1867. (po nekim izvorima i ranije - 1852. godine). Na česmi su Njegoševi stihovi iz ,,Gorskog vijenca'':

Nedaleko od centra sela je jedna stara kuća u kojoj je svojevremeno bila mesna kancelarija. U njoj sam zatekao potpuno isti prizor kao i četiri i po godine ranije, koji me još tada rastužio i naljutio. Kompletna arhivska dokumentacija sela sa starim knjigama i spisima bila je razbacana po podu i ostavljena da propadne. I ovog puta me razočarala nebriga koju pokazujemo prema prošlosti i svojim precima.

Nije teško zaključiti da je Rakov Dol nekada bio mnogo življe i značajnije selo nego danas. Naime, od maja 1943. do potpunog oslobođenja od Bugara u avgustu 1944, ovo selo je bilo baza partizanskog pokreta i deo slobodne teritorije na potezu Lužnica - Crna Trava.

Rakovdolci su nadaleko poznati pečalbari koji su sredstva za preživljavanje svojih porodica ranije obezbeđivali radom po varošima i selima Srbije, Bugarske i Vlaške, najčešće kao ugljari (ćumurdžije). Bilo je pokušaja da se u periodu od 1930. do 1935. ćumur proizveden u ovom kraju transportuje prugom uskog koloseka iz Rakite do Sukova, ali se zbog nerentabilnosti od te namere odustalo.

(Božidar Bogdanović-Boško: ,,Rakov Dol - hronika’’; Pirot, 1984)

Najverovatnije je Rakov Dol doblo ime po rakovima kojih je nekad bilo puno u potoku koji protiče kroz dolinu u kojoj se nalazi selo. Po drugoj pretpostavci, selo je dobilo ime po nekom Raki koji se tu doselio, a obližnje selo Radosin, po njegovom bratu Radetu.

Prema poslednjem popisu iz 2011. godine, Rakov Dol je imao svega 8 stanovnika. Nakon Drugog svetskog rata, 1953. godine, u selu su živela 618 stanovnika. Ubrzo je krenulo masovno iseljavanje, najviše u pravcu Šumadije (Batočina i Mladenovac), Bačke (Odžaci i Deronje), Banata (mesta Gaj i Deliblato), kao i u okolinu Požarevca, Smedereva, Negotina i Zaječara.

Ono po čemu sam upamtio ovo selo još iz novembra 2015, jesu lepo okrečene kuće sa prozorskim daskama i vratima živih boja, najčešće zelene i plave. Ovog puta Milan i ja nismo silazili u donji deo sela gde su takve kuće brojnije, a evo kako je to izgledalo pre četiri i po godine:

Tada sam se propisno namučio u povratku do Radosina i doline Tegošnice. Naime, u nameri da skratim rastojanje između dva sela i da se ne vraćam u Radosin dugim, obilaznim putem, spustio sam se u dolinu Male reke. Tada sam shvatio da je ona izuzetno teško prohodna. Ovog puta nisam želeo da Milana dovodim u sličnu situaciju. Plan je bio sledeći: vratiti se na put za Crvenu Jabuku iznad Rakov Dola, krenuti njime do spoja sa glavnim putem u dolini Tegošnice, a zatim se preko kamenoloma ,,Rakov Dol'' vratiti do auta. Računao sam da bi nam za povratak na taj način bilo potrebno manje vremena nego putem kojim smo došli.

Tako je i bilo - od Rakov Dola put iz pravca Ljuberađe produžava za oko 5 km udaljenu Crvenu Jabuku, prelazi Rakovdolski potok i prolazi pored jednog kladenca sa spomen-pločom:

Kasno smo primetili da smo od škole u selu Rakov Dol imali prilično dobar put koji vodi direktno do kamenoloma i koji bi nam umnogome skratio povratak. Dolina Rakovdolskog potoka je veoma duboka, slično dolini Male reke, pa nije bilo mogućnosti da ispravimo grešku i pređemo na njenu drugu stranu:

Na sreću, ubrzo primećujemo da se i sa ove strane doline možemo spustiti do kamenoloma. Čak smo dobili priliku da prođemo kroz još jednu napuštenu mahalu sela Rakov Dol i da istoimeni kamenolom posmatramo s visine:

Najpre smo prošli kroz kamenolom koji se nalazi bukvalno na putu za Crvenu Jabuku:

Potom smo prašnjavim putem prešli još oko 2.5 km do skretanja za Radosin, gde nas je čekao automobil za povratak kući. Uzput smo uživali u lepoti reke Tegošnice i njene doline, iako je ona ovde dosta ugrožena radom kamenoloma. Prošli smo i pored jedne ćumurane:

Trajanje relacije: oko 7h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: naporna relacija, dužine oko 15 km, sa jakim usponom na početku do sela Radosin i obilaženjem duboke doline koja razdvaja ovo selo od sela Rakov Dol; zabačen i retko naseljen kraj sa veoma lepim prirodnim okruženjem; zanimljiva babušnička sela koja su na ivici ,,gašenja''; lepa dolina reke Tegošnice

Rizici: treba biti maksimalno oprezan na putu uz reku Tegošnicu jer je, u zavisnosti od vremenskih uslova, on veoma prašnjav ili blatnjav; i pored okoline bogate vodom česme u selima su uglavnom napuštene i suve pa to može predstavljati problem u letnjim mesecima

Komentari

Novi komentar
Aleksandar Marjanovic
Moji dedovi su iz Rakov Dola ,bio sam u jenuaru gore u selo tamo mi živi rodjak pored škole. Nažalost selo se skoro sasvim ugasilo ali ja sam hteo da zaplačem od spoznaje da mi je to dedovina i moj otac je rodjen gore.
Išli smo autom preko kamenoloma sve do škole. Divno iskustvo a vratiću se obavezno gore.
Igor
Kad obilaziti Leskovicu? Pozz
Pirotski kraj
Nije u planu. Bio sam dva puta iz Ljuberađe. Pisaću prvom prilikom.